U pravoslavnoj duhovnosti suze nisu znak slabosti, već dubokog unutrašnjeg preobražaja čoveka.
Sveti oci su učili da postoje suze koje dolaze iz tuge ovoga sveta i suze koje se rađaju iz pokajanja , a upravo ove druge predstavljaju veliki dar Božji.
Kroz njih se srce omekšava, duša čisti, a čovek postaje sposoban da jasnije sagleda svoje greške, ali i neizmernu ljubav Božju.
Pokajanje nije samo svest o učinjenom grehu, već živa želja da se čovek promeni i vrati svom Stvoritelju. Kada vernik iskreno zavapi pred Bogom, priznajući svoje slabosti i nemoći, tada se u njegovom srcu rađa smirenje .
To smirenje nije poniženost, već istinito poznavanje sebe i svoje zavisnosti od Boga. U takvom stanju čovek prestaje da osuđuje druge, da se uzdiže iznad bližnjih i da svoju snagu vidi u prolaznim zemaljskim stvarima.
Mnogi podvižnici kroz vekove svedočili su da je upravo dar suza bio jedan od najvećih darova koje su primili tokom svog duhovnog života.
Te suze nisu bile izraz očajanja, već susreta sa Božjom milošću . Što se srce više približava Bogu, to jasnije vidi sopstvene nedostatke, ali istovremeno oseća i utehu koju Gospod pruža svakome ko mu prilazi sa iskrenim pokajanjem.
Sveti oci su upozoravali da je gordost najveća prepreka spasenju, dok je smirenje temelj svih vrlina. Đavo lako prilazi srcu koje je ispunjeno samoljubljem, sujetom i samopouzdanjem, ali pred smirenim čovekom gubi svoju silu.
Zato su pokajanje i plač zbog grehova smatrani snažnim oružjem u duhovnoj borbi, jer čoveka oslobađaju od obmane da može bez Boga i vraćaju ga istini o sopstvenom životu.
O značaju pokajničkih suza govorio je i Sveti Grigorije Sinait rečima:
"Kad đavo vidi nekoga da živi plačući, on tamo ne boravi, jer se boji smirenja koje dolazi od plača.“
Read the full article at Republika →
Serbia