Francuski film 'Marš za fanfare' Emanuela Kurkola prikazuje dirljivu priču o muzici, porodičnim vezama i drugoj šansi u životu.
Glavni lik, poznati dirigent Tibo, saznavši da boluje od leukemije, otkriva da ima brata Džimija, radnika i trombonistu, koga pokušava da uključi u muzički svet.
Slušaj vest
0:00 /
0:00
Francuski film „Marš za fanfare” Emanuela Kurkola, dirljiva priča o muzici, porodičnim vezama i drugim životnim šansama, stiže u domaće bioskope 18. juna.
Glavni junak je međunarodno priznati dirigent Tibo (Benžamen Lavern) koji iznenada saznanje da boluje od leukemije . U potrazi za donorom koštane srži, otkriva da je uvojen i da ima brata Džimija (Pjer Loten) . Džimi je radnik u fabrici i svira trombon u malom marširajućem orkestru.
Na prvi pogled T ibo i Džimi nemaju ništa zajedničko osim ljubavi prema muzici , ali ona će biti dovoljna da ih zbliži. Tibo otkriva da i Džimi poseduje veliki muzički talenat i odlučuje da ispravi životnu nepravdu i omogući mu da sanja snove o drugačijem životu.
Reditelj Emanuel Kurkol kaže da voli da se bavi temama koje su bliske njegovom srcu, a naročito ga zanima pitanje koliko nas određuje poreklo, a koliko ljudi koje sretnemo na životnom putu.
+2
Galerija
Marš za fanfare
Početna iskra za „Marš za fanfare” rodila se tokom priprema za drugi film, o svetu mažoretkinja, koji nikad nije ugledao svetlo dana . Tom prilikom Kurkol je upoznao članove limenog duvačkog orkestra, muzički potpuno samouke. Niko od njih nije znao da čita note, a kompozicije su svirali po sluhu.
- Gledajući te ljude svih generacija kako se lepo druže , shvatio sam koliko su muzika i orkestar važni kao društvena i emotivna spona. To je jedna vrsta porodice i načina života, lek protiv usamljenosti, sveprisutnih ekrana i našeg sve virtuelnijeg okruženja. Posmatrajući njihovog vođu zapitao sam se kakva bi mu sudbina bila da je rođen u privilegovanijem okruženju. Tada mi se pojavila slika velikog dirigenta koji otkriva da ima brata, člana duvačkog orkestra kao metafora kulturnog, emotivnog, društvenog i muzičkog sudara dva sveta - objašnjava Kurkol.
Ljudi koji uprkos surovosti života ostaju velikodušni
Kako priznaje, nije hteo da se ograničava jasnim podelama između drame i komedije, autorskog i komercijalnog filma , klasike i šlagera. Želeo je da pomiri te suprotnosti i pronađe neki oblik balansa.
- S druge strane, zazirem od takozvanih feel-good filmova (za dobro raspoloženje), koji često umeju da budu previše sladunjavi. Ako je ovaj film dirljiv, a nadam se jeste, onda je to zahvaljujući emocijama i ljudskosti njegovih likova, u kojima prepoznajemo sami sebe. Dirljivo je posmatrati ljude koji, uprkos surovosti života, ostaju velikodušni i pokušavaju da pronađu svoje mesto pod suncem. Upravo to filmu daje toplinu i snagu - smatra reditelj.
Emanuel Kurkol je pisao „Marš za fanfare” sa Pjerom Lotenom na umu za lik Džimija, koji je glumio i u njegovom prethodnom filmu „Trijumf” (2020).
Oba glavna glumca su privatno solidni muzičari, ali su se za film dodatno pripremal i. Benžamen Lavern je mesecima učio dirigovanje, a pojedini muzičari na snimanju u šali su mu rekli da je uverljiviji od nekih profesionalnih dirigenata sa kojima su sarađivali.
„Marš za fanfare” je imao svetsku premijeru na Kanskom festivalu i bio je veliki hit u francuskim bioskopima . Kritičari su ga nazvali filmom „koji nam je danas potreban” (The Sydney Morning Herald) u kome su „humor, emocije i moć muzike u savršenom skladu” (The People's Movies), dok je neke podsetio na inspirativne priče o šarmantnim autsajderima kao što su britanski hitovi „Do gole kože” (Full Monty) i „Orkestar” (Brassed Off).
Od četvrtka, 18. juna, film je na repertoaru domaćih bioskopa.
Marš za fanfare Pjer Loten i Benžamen Lavern
Marš za fanfare
Read the full article at Blic →
Serbia