U savremenom svetu, kada se čovek sve češće udaljava od drugog čoveka, pitanje brige o siročadima ostaje jedno od najosetljivijih i najvažnijih mesta hrišćanskog života.
Gubitak roditelja nije samo životna rana, već duboko unutrašnje iskustvo koje oblikuje dete , ostavljajući u njemu istovremeno i prazninu i potrebu za sigurnošću, i tugu i nadu.
Zato odnos prema siročetu nikada ne može biti površan, niti zasnovan samo na trenutnom sažaljenju, već mora biti prožet postojanom, smirenom i odgovornom ljubavlju.
Pravoslavno predanje uvek naglašava da je svako dete dar Božji, povereno na brigu zajednici i ljudima koji ga okružuju.
Kada dete ostane bez roditeljske zaštite, posebno majčinske, ono ne gubi samo porodicu, već i osećaj stabilnosti, pripadanja i sigurnog oslonca u svetu. Upravo zato je na onima koji mu prilaze da budu i uteha i oslonac, ali i razborita podrška koja ume da prepozna njegove unutrašnje pokrete, strahove i želje.
Siroče često u sebi nosi složenu unutrašnju dinamiku: potrebu da bude voljeno, ali i strah da će ponovo biti povređeno; želju da se otvori, ali i oprez da se ne razočara.
U takvom stanju, svaka reč i svaki postupak odraslih ima posebnu težinu. Ljubav koja mu se pruža mora biti iskrena i postojana, ali i razumna, kako bi ga postepeno učila stabilnosti, poverenju i unutrašnjoj meri.
Zato je važno da se prema siročetu ne pristupa ni hladno ni preterano zaštitnički, već sa duhovnom ravnotežom koja ume da prepozna kada treba utešiti, a kada usmeriti.
Na to je ukazivao i starac Pajsije Svetogorac :
"Siročetu, naročito ako nema majku , čak i ako je kao jež, treba prići sa saosećanjem i toplom ljubavlju, da se najpre ugreje, ohrabri i da mu se otvori srce. Međutim, revnosnom siročetu, sa njegovim porivima, potrebne su dobre kočnice, da se ne bi prenapreglo pokazujući svoju veliku blagodarnost i da sebi ne nanese štetu".
Read the full article at Republika →
Serbia