Sumirano
Deset ugašenih života, devetoro đaka i čuvar škole, i šestoro ranjenih u masakru u OŠ Vladislav Ribnikar.
Sudski proces protiv roditelja Vladimira i Miljane Kecmanović zbog krivične odgovornosti.
Tužilaštvo traži kazne: za oca 14 godina i 11 meseci, za majku 3 godine zatvora.
Odbrana negira krivicu, tvrdeći da roditelji nisu mogli predvideti tragediju.
Komunikacija u porodici formalna, sa pritiskom na savršenstvo i ignorisanjem problema deteta.
Deset ugašenih života, devetoro đaka i čuvar škole " Vladislav Ribnikar " čija imena su postala simboli kolektivne tuge, ali i šestoro ranjenih - petoro dece i nastavnica istorije koji svakodnevno žive sa fizičkim i psihičkim ožiljcima nezapamćenog masakra - dobiće 18. juna ove godine sudski epilog u Višem sudu u Beogradu.
Izricanjem druge prvostepene presude Vladimiru i Miljani Kecmanović, roditeljima dečaka koji je 3. maja 2023. godine zavio Srbiju u crno, javnost očekuje odgovor na pitanje o krivičnoj odgovornosti onih koji su bili dužni da spreče da oružje dospe u ruke trinaestogodišnjaka.
Lid ovog slučaja nikada nije bio ispisan samo brojevima ubijenih. Pored devet anđela i Dragana, čuvara koji je stao pred cev da zaštiti decu, ovaj zločin definiše i sudbina ranjenih.
Nastavnica istorije, koja je sa teškim povredama preživela napad u učionici, i petoro teško povređenih učenika, među kojima je i dečak sa trajnim oštećenjima kičmene moždine koji se i danas bori za oporavak na klinikama u Sjedinjenim Američkim Državama, živi su svedoci užasa iz školskih klupa. Njihovo preživljavanje nije samo medicinsko čudo, već i stalni podsetnik na težinu posledica koje porodica okrivljenih nastoji da pravno ospori.
Optužnica i zahtevi tužilaštva
Više javno tužilaštvo u Beogradu ostalo je čvrsto pri svojim završnim rečima, zahtevajući od suda maksimalne zakonske kazne.
Za oca, Vladimira Kecmanovića, tužilaštvo traži jedinstvenu kaznu od 14 godina i 11 meseci zatvora. On se tereti za teško delo protiv opšte sigurnosti jer je neadekvatno obezbedio tri komada vatrenog oružja i municiju u stanu, ali i zato što je maloletnog sina vodio u streljane, obučavao ga da puca i rukuje oružjem, čime mu je praktično omogućio sredstva i veštinu za izvršenje masakra.
Za majku, Miljanu Kecmanović, tužioci zahtevaju kaznu od 3 godine zatvora, tereteći je za zlostavljanje i zapostavljanje maloletnog lica. Prema navodima, njeni propusti u vaspitanju i prepoznavanju dubokih psiholoških promena kod sina direktno su doprineli razvoju agresije koja je eksplodirala tog majskog jutra.
Strategija odbrane: Negiranje krivice
Sa druge strane, odbrana i sami optuženi su tokom čitavog ponovljenog postupka, koji je u najvećem delu bio zatvoren za javnost radi zaštite interesa maloletnika, insistirali na oslobađajućoj presudi. Advokatski tim Kecmanovića tvrdi da tužilaštvo nije iznelo jasne i neoborive dokaze koji bi roditelje direktno povezali sa samim činom pucnjave, pokušavajući da pravnu odgovornost svedu na individualni čin trinaestogodišnjaka, koji prema domaćem zakonodavstvu u trenutku izvršenja dela nije bio krivično odgovoran.
Model vaspitanja i komunikacije u porodici Kecmanović
Komunikacija preko poruka i distanca
Tokom istrage i izvođenja dokaza analizirane su SMS i Viber poruke između majke i sina. Uočeno je da je komunikacija često bila formalna, usmerena na obaveze, ocene i školske uspehe. Prema svedočenjima, dečak se majci neretko obraćao sa distancom, a u kući je vladala atmosfera u kojoj su se emocije retko javno pokazivale, dok se insistiralo na savršenom socijalnom imidžu.
Sindrom „savršenog deteta“ i pritisak
Roditelji su sina vaspitavali da u svemu mora da bude najbolji - u školi, na takmičenjima, u vannastavnim aktivnostima (jezici, sport, gluma). Taj ogroman pritisak da zadovolji ambicije roditelja stvorio je kod njega, prema oceni psihijatara, osećaj narcističke grandioznosti, ali i duboke frustracije kada te standarde nije mogao da ispuni.
Otac kao „instruktor“ umesto roditelja
Vaspitni model oca bio je duboko prožet njegovim sopstvenim hobijem – vatrenim oružjem. Otac se sinu često obraćao ne kao detetu, već kao odraslom partneru u streljani. Umesto bavljenja dečakovim unutrašnjim svetom, otac ga je odvodio u „Airsoft“ klubove i streljane, učio ga vojničkom stavu, disanju pri pucanju i rukovanju teškim kalibrima, što je tužilaštvo definisalo kao preuranjen i opasan vid „militarizacije“ deteta.
Ignorisanje promena i asocijalnog ponašanja
Iako je dečak pokazivao jasne znake otuđenja, spavao u fotelji umesto u krevetu, i tražio da promeni smenu u školi jer se nije uklapao, roditelji su ove signale tretirali površno. Komunikacija se svodila na rešavanje administrativnih problema (premeštaj u drugi razred), bez dubljeg ulaženja u njegove psihološke probleme, što je u optužnici opisano kao grubo zanemarivanje vaspitne uloge.
Od nezapamćenog zločina do sudskog epiloga
Slučaj „Ribnikar“ duboko je promenio društvenu i pravnu stvarnost Srbije.
Put od tog kobnog maj…
Read the full article at Telegraf.rs →
Serbia