U životu svakog čoveka postoje trenuci kada doživi nepravdu, razočaranje ili izdaju od onih od kojih je to najmanje očekivao. Takve rane često ostavljaju dubok trag u srcu, a bol se ponekad pretvara u ljutnju, ogorčenost i želju da se nepravda stalno iznova preispituje u mislima.
Međutim, pravoslavna vera uči da čovek ne može pronaći istinski mir dok u sebi nosi teret zlopamćenja .
Gospod Isus Hristos je svojim životom pokazao da je oproštaj jedan od najuzvišenijih izraza ljubavi. Čak i na Krstu molio se za one koji su ga raspeli, ostavljajući svim hrišćanima primer kako da se odnose prema onima koji ih povređuju.
Oproštaj ne znači da je učinjeno zlo opravdano niti da rana nije postojala. On znači oslobađanje srca od mržnje i odbijanje da čovek dozvoli gorčini da upravlja njegovim životom.
Sveti Oci su često govorili da je zlopamćenje jedna od najtežih prepreka na putu duhovnog napretka. Dok god čovek u sebi čuva uvrede, njegova duša ostaje vezana za prošlost i za ljude koji su mu naneli bol.
Takvo stanje udaljava ga od unutrašnjeg mira i otežava mu da oseti punoću Božje ljubavi. Nasuprot tome, oproštaj donosi slobodu.
On ne menja prošlost, ali menja čovekovo srce i omogućava mu da nastavi dalje bez tereta koji ga opterećuje.
Mnogi smatraju da je oprostiti teško, naročito kada je povreda velika. Ipak, upravo tada oproštaj postaje duhovni podvig. On zahteva smirenje, molitvu i poverenje u Boga. Kroz oproštaj čovek pokazuje da ne želi da zlo pobedi u njegovom srcu. Umesto da odgovara mržnjom na mržnju, bira put koji vodi ka isceljenju i miru.
O značaju oproštaja govorio je i starac Ilija Nozdrin:
"Ljudi koji nas vređaju i izdaju poslati su u naše živote kako bismo naučili da oprostimo i oslobodimo naša srca od gorčine. Na nebu nema duša koje gaje ljutnju. Oprostite onima koji su vas uvredili radi sebe. A kada naučite da oprostite, oni koji su vas uvredili sami će otići."
Read the full article at Republika →
Serbia